| Hugo Grocije | |
|---|---|
|
| |
| 1583. | [[]] 1583. |
| Mesto rođenja: | () |
| 1645. | [[]] 1645. |
| Mesto smrti: | () |
1583. 1645. Hugo Grocije (hol. Huig de Groot ili Hugo de Groot, lat. Hugo Grotius; 1583 — 1645) je bio holandski filozof, pravnik, humanista, pisac i diplomata. Smatra se osnivačem nauke međunarodnog prava i prvim misliocem zastupnikom ideje o prirodnom pravu.
Hugo Grocije je rođen u holandskom gradu Delftu 1583. godine za vreme Holandske buržoaske revolucije (ili Osamdesetogodišnjeg rata) kao prvo dete u porodici Jana de Groa i Alide van Overšije. Njegov otac je bio veoma obrazovan i politički aktivan čovek. Već sa osam godina naučio je Huga da piše stihove na latinskom vaspitavajući ga na tradicionalnim humanističkim osnovama oslanjajući se na filozofsko učenje Aristotela. Sa samo jedanaest godina upisao je studije na Univerzitetu u Lajdenu. Studirao je sa najčuvenijim intelektualcima severne Evrope kao što su Rudolf Snelijus, Žozef Just Skaliger i Fransisko Junije[1]. Po okončanju studija 1598. godine pridružio se uticajnom holandskom državniku Johanu van Oldenbarnveltu kao pratilac u diplomatskoj misiji u Francusku. U Francuskoj, kralj Anrija IV je primio nadarenog petnaestogodiđnjeg Huga koji ga je impresionirao svojom svestranošću i širokim znanjem, te ga je kralj nazvao "Čudom Holandije"[1]. Grocijus se kretao u intelektualnim krugovima za sve vreme boravka u Francuskoj. Upisao je pravo na Univerzitetu u Orleanu gde je stekao titulu počasnog doktora prava. Po povratku u otadžbinu radio je kao advokat u Hagu 1599. godine, a 1601. godine imenovan je za službenog istoriografa Holandije. U to vreme izdaje Satirikon Marcijana Kapele, a piše i tri latinske tragedije (Adamus exul, Christus patiens i Sophomphaneos).
Zahvaljujući poznanstvu sa Johanom van Oldenbarnveltom Hugo je postavljen za njegovog ličnog savetnika. Bio mu je desna ruka i odigrao je značajnu ulogu u njegovoj političkoj karijeri. Godine 1608. oženio se sa Mari van Rajgersbergen sa kojom je imao osmoro dece od kojih je četvoro umrlo u ranoj mladosti. Bio je u službi princa Morisa od Nasaua koji ga je poslao u London u svojstvu ambasadora, a od od 1613. do 1617. godine bio je guverner Roterdama.
De Indis predstavlja Grocijev rukopis koji se bavio pravom jedne države da, u slučaju rata, zapleni imovinu neprijatelja. On je nastao kao potreba da širu međunarodnu javnost ubedi u ispravnost odluke kapetana Jakoba van Hemserka da 1603.g. zapleni portugalski trgovački brod "Santa Katalina". Problem u ovom slučaju predstavlja činjenica da, u neposredna ratna dejstva, nije bio umešan ni brod koji je zaplenjen, niti plenitelj (plenitelj je pripadao kompaniji Junajted Amsterdam, koja je bila deo Holandske istočnoindijske kompanije, i nije imao ovlašćenje da upotrebljava silu). Kao posledica toga izbio je veliki međunarodni skandal i čitava stvar je završila pred sudom. Predstavnici Kompanije su dali zaduženje Grociju da stvori nekakvo validno pravno opravdanje za ovaj čin kapetana van Hemserka[2]. Rezultat njegovog napora bio je dokument De Indis. Međutim, sticajem određenih okolnosti ovaj dokument nije nikada zvanično objavljen. Naime, njegova svrha bila je da stvori pravni osnov za odbranu Kompanije, što, kako se kasnije ispostavilo, nije ni bilo potrebno, jer je sud presudio u korist Holanđana (pre svega zbog pritiska brojnih akcionara koji su želeli svoj deo zaplenjenog bogatstva). De Indis je objavljen tek 1864. i to pod imenom De Jure Praedae (O pravu plena), iako je Grocije principe koje je izneo u njemu inkorporisao u svoje drugo, mnogo važnije delo iz oblasti međunarodnog javnog prava - Mare liberum.
Mare liberum ili Slobodno more (objavljeno 1609) je značajno Grocijevo pravno delo u kojem se on zalaže za slobodan pristup i iskorišćavanje mora za sve države. Početkom sedamnaestog veka mlada holandska država suočavala se sa velikim problemom u vidu trgovinskog monopola tadašnjih svetskih sila - Engleske, Francuske, Španije i Portugala. Naime, ove države su proglašavale sopstveni suverenitet ne samo nad svojim priobaljem, već nad čitavim morskim površinama na kojima su one obavljali svoju trgovinu. Grocije je pokušao da da pravni osnov za širi međunarodni konsenzus kojim bi se okončala monopolizacija pomorskih trgovačkih puteva i omogućila ravnopravnija konkurencija između pomenutih sila i manjih država (mada, po nekima, Mare liberum predstavlja opravdanje za novu monopolizaciju mora, ovaj put od strane Holandije). Kao posledica toga Holandija je usvojila doktrinu slobodne trgovine (v. Liberalizam), iako samo deklarativno, jer je proglašavala monopole na svojim kolonijalnim područjima. Kao odgovor na ovo Kromvelov Parlament je, 1651. usvojio Navigacioni Akt, kojim je ograničio uvoz stranih roba u Englesku što je predstavljalo uvod u seriju Enlesko-holandskih ratova. Iako Mare liberum nije nikada zaživeo šire od Holandije, principi koje je ovde izneo Grocije poslužili drugim pravnicima prilikom njihovog, delotvornog, ograničavanja monopola (npr. De domino maris - O vlasti nad morem Kornelijusa Binkershuka iz 1702, kojim je suverenitet nad morem ograničen na prostor do tri milje od matične obale)
Godine 1615. Hugo učestvovao je u političko-religioznom konfliktu između pristalica dve različite verske struje. Sa jedne strane bili su arminijanci (holandski protestanti ili remonstranti) koji su se udaljili od izvornog učenja kalvinizma i čiji je predvodnik bio Jakub Arminije, glavni bogoslov Lajdena, i takozvani antiremonstranti ili gomaristi (po bogoslovu Fransisku Gomaru zatupniku ortodoksne varijante kalvinističkog učenja) koji su ostali verni izvornom kalvinističkom učenju. Posle smrti Arminija arministi su izdali akt koji je poznat i pod imenom Remonstracija (otuda su se zvali i remonstranti) u kojem su se odrekli fundamentalnih principa kalvinizma i učenja o predestinaciji. Hugo i Olderbarnevelt su stali na stranu remonstranata, a princ Moris od Nasaua poržao je kalvinističku vladu i gomariste koji su odneli pobedu nad arminijancima Dordrehtskim saborom 1618. godine. Zbog toga je Hugo bio osuđen za izdaju, a Olderbarnevelt po naređenju princa Morisa ubijen. Hugo je uspeo da pobegne iz zatvora u Pariz tako što se sakrio u sanduk za knjige. Od 1635. do 1644. godine bio je postavljen za švedskog ambasadora u Parizu. Na jednom od svojih putovanja u povratku za Pariz njegov brod je zadesio brodolom u kojem je Hugo izgubio život.
De iure belli ac pacis je svakako Grocijevo najznačajnije delo. Ono je nastalo kao pokušaj da se uvede, kakvo-takvo racionalno razmišljanje vladara po pitanju rata. Evropa je u to vreme bila poprište dva velika rata - osamdesetogodišnji rat za nezavisnost Holandije i Tridesetogodišnji rat, koji su doneli ogromno razaranje i stravične žrtve među civilnim stanovništvom. Tome se nekako moralo stati na put, a De iure belli ac pacis predstavlja prvi dobar pokušaj. Delo je objavljeno 1625. i posvećeno je Luju XIII. Ono sadrži tri knjige u kojima autor raspravlja o ratu polazeći od načela prirodnog prava. U prvoj knjizi Grocije postavlja principe tzv. "opravdanog rata", odn. postavlja teorijski osnov kojim bi opravdao započinjanje i vođenje rata. U drugoj knjizi navodi konkretne situacije u kojima je rat dozvoljen (ius ad bellum) to jest pravo povodom rata: samoodbrana, restitucija (da se neprijatelj odvrati od nekih zahteva) i retribucija (kazna). I, na kraju, u trećoj knjizi raspravlja o ponašanju u ratu (ius in bello), odn. daje konkretne primere šta se sme, a šta ne sme raditi u ratu, bez obzira da li je taj rat opravdan ili ne. Teorijska postavka koju je Grocije izneo u ovom delu imala je snažan uticaj na razvoj modernog međunarodnog javnog prava.
Hugo i izgananstvu u Parizu piše i neka svoja najpoznatija dela. Posle smrti princa Morisa 1625. godine mnogi remonstranti su se vratili u Holandiju. Hugo je odbio da se pokaje i izvini jer bi to značilo prihvatanje sopstvene krivice. I pored više molbi upućenih za povratak u otađbinu repatrijacija mu je odbijena. Od 1635 do 1644. godine biva postavljen za ambasadora Švedske u Parizu. Švedski kralj Gustav II Adolf bio je veliki Hugov poštavalac. Govorio je da u svim svojim pohodima Grocijusovo čuveno delo De iure belli ac pacis nosi i drži pod sedlom. Na jednom od svojih putovanja u povratku iz Pariza za Švedsku njegov brod je zadesio brodolom u kojem je Hugo tragično izgubio život. Bilo je to uz breg nemačkog grada Roštoka 1645. godine. Njegovo telo vraćeno je u Holandiju gde je sahranjen u Novoj crkvi (Nieuwe Kerk) u svom rodnom Delftu.
"Grotius hic Hugo est, Batavum captivus et exsul Legatus regni, Suecia magna, tui."
"Ovde počiva Hugo, batavijski zatočenik i izgnanik i ambasador kraljevstva velike Švajcarske"
Spisak značajnijih dela sa mestom i godinom izdanja. Veliki broj Grocijevih dela izdato je tek posle njegove smrti.
| Normativna kontrola |
|
|---|
