Samoubistvo
lat. Suicid
Samoubistvo
Alexandre-Gabriel Decamps (1803—1860)
SpecijalnostPsihijatrija, psihologija
Klasifikacija i eksterni resursi
ICD-10X60–X84
ICD-9E950
MedlinePlus001554
eMedicinearticle/288598

Samoubistvo, suicid [n 1] (lat. sui - sebe, occidere - ubiti) je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva. U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja. Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, polnih, rasnih, kulturoloških, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica [1].

Prema psihoanalizi, samoubistvo je čin autoagresije, izraz sadizma super-ega koji se okrenuo protiv same osobe. Samoubistvo je očajnički protest, ono je čin pobune ega protiv tiranskog superega i, istovremeno, poslednji pokušaj zadobijanja njegove naklonosti. Samoubistvo je, prema Frojdovoj teoriji nagona, najdirektniji izraz nagona smrti, odnosno impulsa za totalnom autodestrukcijom.

Mnoge osobe reaguju suicidalnim idejama u kriznim situacijama, a da mogu proći godine da ih ne ostvare, ili koriste suicidalne intencije da bi izazvale pažnju okoline. Ipak, na svaku suicidalnu težnju treba na vreme obratiti pažnju. Prevencija suicida zauzima važno mesto u medicinskim i socijalnim uslugama.

Iako na prvi pogled svako samoubistvo izgleda kao duboko lični čin,... uništavajući svoj život samoubica dovodi u pitanje temeljnu vrednost društva - ljudski život: što ovu pojavu čini društvenom devijacijom...i socijalnim problemom zbog masovnosti i zbog uzroka i posledica koje imaju duboko socijalno značenje...[2]

Terminologija

[uredi | uredi kod]
Samoubistvo (lat. suicid)

Samoubistvo je svesno i namerno aktivno ili pasivno uništenje vlastitog života. Pri čemu počinilac mora biti svestan da će nakon ovog čina nastupiti posledica (smrt). Pored ove najčešće korišćene, postoji i bezbroj drugih koje samoubistvo definišu kao:

Lažno samoubistvo

Lažno samoubistvo je smrt koja naoko liči na samoubistvo ali joj nedostaje svesnost (deca, duševni bolesnici, bolesnici u delirijumu)

Pokušaj samoubistva (lat. tentamen suicidi)

Svaki čin kod koga je postojala svesnost i namera uništenje vlastitog života, ali zbog lošeg izbora načina i sredstva nije nastupila smrt iako je počinilac to želeo naziva se pokušaj samoubistva. Ako pri pokušaju samoubistva nastanu komplikacije nakon kojih nastupa smrt, koje su u uzročnoj vezi s izvršenim činom, govori se o samoubistvu.

Inscenirani pokušaj samoubistva

Čin u kome počinilac simulira pokušaj samoubistva, ali ne želi da umre, je inscenirani pokušaj samoubistva. Ako se smrt u tom činu desi ona je posledica nesretnog slučaja.

Podela samoubistava

[uredi | uredi kod]
Podela Karakteristike
Osnovna podela Smišljena (planirana) u afektu • Pojedinačna • Dvojna • Višestruka • Naprasna i polagana • Aktivna i pasivna • Prema uzrastu • Prema polu • Prema bračnom statusu • Prema metodi izvršenja • Mestu i vremenu kad su počinjena
Prema motivu Traženje pomoći • Bežanje iz nepodnošljive situacije • Oslobađanje od teške psihičke patnje • Pokušaj uticaja na neku značajnu, drugu osobu • Kao manifestacija ljubavi • Olakšavanje teškoća drugima • Kako bi se drugi ražalostili • Kako bi se drugi uverili koliko očajno je bilo živeti • Kao pokušaj otkrivanja da li su zaista voljeni • Činjenje nečega u nepodnošljivoj situaciji • Gubitak samokontrole • Želja za smrću.
Prema tipu Suicidi adolescenata • Eutanazija • Kombinacija samoubistva i ubistva • Suicid bombom (kamikaze, gerila, teroristi) • Ritualni suicid (sepuku) • Masovni suicid • Suicidni pakt • Internetom izazvan suicid[5] • Suicid u ratu (kao bolji izbor od mučenja ili torture, ili zbog gubitka časti) • Isprovocirani suicid (u kojem npr. samoubica isprovocira policajca da ga ubije)
Prema načinu izvršenja Samospaljivanjem • Izazivanjem automobilske nesreće • Davljenjem u vodi • Strujnim udarom • Vešanjem • Smrtonosnom injekcijom • Predoziranjem lekova (hipnotika, antidepresiva, analgetika, barbiturata) • Gušenjem plastičnom kesom (gušenje ugljen-dioksidom) • Trovanjem • Sepuku (srednjovekovni način, harakiri) • Samustreljivanjem vatrenim oružjem • Sečenjem velikih arterija ili traheje na vratu • Sečenjem vena (najčešće podlaktica) • Gladovanjem do smrti • Trovanjem udisanjem ugljen-monoksida • Padom sa visine

Istorijat

[uredi | uredi kod]
Samoubistvo Lukrecije koju je silovao sin poslednjeg Rimskog cara
Ekskomunikacija i zabrane ukopa samoubica na svetim mestima, koje je uvelo hrišćanstvo imalo je za posledicu stvaranje grobalja bezimenih samoubica, kao što je ovo u Berlinu iz 1931
Samubilački napad japanskih pilota-kamikaza na američki nosač aviona CVE-66 u Drugom svetskom ratu.
Patriotski samoubilački čin Stevana Sinđelića i njegovih saboraca u bici na Čegru.

Samoubistvo je svesni individualni čin i najčešće, lična ljudska drama. Kroz ljudsku istoriju samoubistvo je shvatano i prihvatano na različite načine u zavisnosti od epoha, ljudskih grupa, kultura i religija [4]. U starom Rimu taj čin je smatran hrabrošću a u Japanu ponosni način smrti za viteški rod. Samoubistvo se kroz istoriju sreće i kao verski obred, npr samoubistvo žene na sprovodu svog supruga (Aljaska, Madagaskar), ali i herojski i patriotski čin npr samoubistvo samuraja, kamikaza ili velikih vojskovođa, nakon izgubljenih bitaka, jer su smatrali da je smrt od sopstvene ruke bolja od ropstva sa kojim bi se suočili prilikom zarobljavanja.[6]

Epidemiologija

[uredi | uredi kod]

Podatak Svetske zdravstvene organizacije da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, ili da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, ide u prilog pandemije problema samoubistava u svetu. Takođe SZO procenjuje da su pokušaji samoubistva i do 20 puta češći. Statistika svedoči da svake godine u svetu između deset i dvadeset miliona ljudi pokuša samoubistvo, a milion osoba uspe u tom naumu. Od ovog broja, 86% svih samoubistava dogodilo se u nerazvijenim i srednje razvijenim zemljama, u kojima su osobe mlađeg uzrasta, od 15 do 29 godina, učestvovale sa preko 40% [11].

U Evropi, godišnje, samoubistvo izvrši oko 30.000 ljudi. Određene populacije su u posebnom riziku od samoubistava, kao što su muškaraci u istočnoj Evropi, i adolescenati i žena u zapadnoj Evropi. Suicid je u nekim zemljama treći uzrok smrtnosti populacije starosti od 15-44 godine, dok je u drugim zemljama vodeći uzrok smrti uzrasne grupe od 10-24 godine. Iz globalne statistike samoubistava prema analizi SZO, vidi se da je udeo samoubistava mlade i srednje generacije (od 5-44 godine starosti) 2000. povećan za 15% u odnosu na period od pre pedeset godina (1950—2000).[12].

Istraživanja su takođe pokazala da je više od 90% osoba koje su izvršile samoubistvo bolovalo od depresije ili nekog drugog mentalnog poremećaja, ili je bio sklono zloupotrebi psihoaktivnih supstanci (alkohol, droga, lekovi) [13] Neki faktori rizika variraju u zavisnosti od uzrasta, pola, rase i etničke pripadnosti. Mogu se menjati i tokom vremena, dok se neki faktori često javljaju kombinovano. Takođe samoubilački faktori se razlikuju u stepenu uticaja, i najčešće jedan faktor nije dovoljan razlog za samoubistvo [14].

Broj samoubistava na 100.000 stanovnika u svetu

Nisku stopu samoubistava imaju Albanija, Jermenija, Azejberdžan, Gruzija, Grčka, Malta, Egipat... dok u grupu sa visokom stopom samoubistva spadaju Litvanija, Ukrajina, Slovenija, Finska, Danska, Mađarska i Srbija, Hrvatska... U Evropi, stope samoubistava variraju od 3,5 na 100.000 stanovnika u Grčkoj [15] do 38.6 na 100.000 u Litvaniji [16][17]. Najveće stope samoubistava u evropskom regionu takođe su i najviše na svetu.

Broj samoubistava u svetu na 100.000 stanovnika, godišnje [18]
Rang Zemlja Godina Muškarci Žene Ukupno
1. Litvanija [16] 2009 61.3 10.4 38.6
2. Rusija [19] 2006 53.9 9.5 30.1
3. Belorusija [20] 2007 48.7 8.8 27.4
4. Kazahstan [21] 2008 43.0 9.4 25.6
5. Mađarska [22] 2009 40.0 10.6 24.6
6. Japan [23] 2009 36.2 13.2 24.4
7. Letonija [24] 2009 40.0 8.2 22.9
8. Slovenija [25] 2009 34.6 9.4 21.9
9. Ukrajina [26] 2009 37.8 7.0 21.2
10. Srbija [27] 2009 28.1 10.0 18.8
11. SAD [28] 2009 17.7 4.5 11.0
12. Brazil [29] 2008 7.7 2.0 4.8
13. Grčka [15] 2009 6.0 1.0 3.5
14. Egipat [30] 2009 0.1 0.0 0.1

Samoubistvo se u Sjedinjenim Državama rangira kao deseti vodeći uzrok smrti [31][32][33] U određenim populacijama, kao što su adolescenati i mlade odrasle osobe, samoubistvo predstavlja jedan od tri najčešća uzroka smrti. U 15 najčešćih uzroka smrti (osoba uzrasta od 1 do 85 godina) u Sjedinjenim Američkim Državama u 2007, [n 2] spadaju [34]:Bolesti srca - 615.616 • Maligne neoplazme - 562,795 • Cerebrovaskularne bolesti - 135.814 • Hronične boleste donjih disajnih puteva - 127.875 • Nenamerna povreda - 122.387 • Alchajmerova bolest - 74.629 • Dijabetes melitus - 71.373 • Grip i pneumonija - 52.492 • Nefritis - 46.304 • Samoubistvo - 34.592 • Septikemija - 34.543 • Oboljenja jetre - 29.185 • Hipertenzija - 23.963 • Parkinsonova bolest - 20.056 • Ubistvo - 17.984.

Broj samoubistava u svetu poslednje decenije 20. veka i prvih decenija 21. veka, osobito posle brojnih ratnih sukoba i svetske ekonomske krize, u stalnom je porastu [35]. Porast stope samoubistava od 25% uočen je u Srbiji u periodu od 1998. do 2000. kod osoba oba pola, a verovatno je bila rezultat kriznih, ratnih godina i lošeg socijalno-ekonomskog stanja u kome se tada nalazila Srbija. Prema studiji koju je sprovela američka vojska, broj samoubistava među američkim vojnicima porastao je 80%, između 2004. i 2008, što je jednako stopi od 20 samoubistva na 100.000 osoba godišnje, i najvećim delom uzrokovan je učešćem američkih vojnika u ratnim sukobima u Iraku i Afganistanu.[36]

Broj samoubistava na 100.000 muškaraca (levo) i žena (desno) u periodu od 1978. do 2008.   nepoznato   < 1   1–5   5–5.8   5.8–8.5   8.5–12   12–19   19–22.5   22.5–26   26–29.5   29.5–33   33–36.5   >36.5 Broj samoubistava na 100.000 muškaraca (levo) i žena (desno) u periodu od 1978. do 2008.   nepoznato   < 1   1–5   5–5.8   5.8–8.5   8.5–12   12–19   19–22.5   22.5–26   26–29.5   29.5–33   33–36.5   >36.5
Broj samoubistava na 100.000 muškaraca (levo) i žena (desno) u periodu od 1978. do 2008
.
  nepoznato
  < 1
  1–5
  5–5.8
  5.8–8.5
  8.5–12
  12–19
  19–22.5
  22.5–26
  26–29.5
  29.5–33
  33–36.5
  >36.5

Polne razlike

Upadljivo je da je broj muških samoubica veći od ženskih - npr, u Japanu taj odnos je 2:1, dok je u skandinavskim zemljama 4:1 (radi se o zemljama u kojima je već decenijama procenat samoubistava vrlo visok). U Srbiji je u periodu od 1998. do 2000. uočen porast stope samoubistava kod žena od 31%, za razliku od muškaraca kod kojih je taj porast bio nešto niži (23%).

Zapaženo je da kod dečaka rešenost na samoubistvo preovlađuje pre puberteta, dok kod devojaka posle njegovog početka. Kod devojaka se uzima kao jedan od činilaca poremećaj u radu endokrinih žlezda, koji stvara predispoziciju za konflikte, na koje se onda reaguje na patološki način: pojačanom tvrdoglavošću, depresijom, neurotičnim povlačenjem od sveta i tome slično.

Starost

Ono što zabrinjava i što postaje sve očiglednije u 21. veku je sve veći broj samoubistava ili pokušaja samoubistva kod dece i adolescenata. Smatra se da su poremećeni odnosi u porodici u 80% svih slučajeva pokušaja samoubistva dece ispod 15 godina, direktno odgovorni za potpun neuspeh dece da se uključe u život.

Vrlo je alarmantan podatak da je u svetu samoubistvo među tri vodeća uzroka smrti kod mladih osoba uzrasta od 15 do 24, odnosno od 15 do 34 godine. U dobnoj grupi od 15 do 34 godine stopa samoubistava se utrostručila u periodu od 1950-ih do 1990-ih godina. Pretpostavlja se da je porast samoubistava među mladima uzrasta od 15 do 24 godine u svetu posledica porasta prevalencije duševnih bolesti (depresija, shizofrenija), zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i alkohola, ali i veće dostupnosti vatrenog oružja [37].

U Srbiji samoubistvo je takođe čest uzrok smrti među mladim osobama uzrasta 15–24 godine. Međutim, za razliku od trendova u svetu, u Srbiji je u periodu od 1997. do 2007. registovan pad učešća samoubistva u svim uzrocima smrti ove uzrasne kategorije. Tokom 1997. učešće samoubistava u svim uzrocima smrti ove dobne kategorije stanovništva iznosilo je 17%, a 2007 13%. U navedenom periodu posmatranja stope samoubistava među mladima uzrasta od 15 do 24 godine pale su za 43% [37].

Ne treba, potceniti i znatan broj slučajeva samoubistava među bolesnim i starijim osobama koje, osećajući se sve više radno nesposobne, usamljene, napuštene i izolovane, vrlo često prekraćuju sebi dalje muke samoubistvom, ubeđene da su izabrale najpravilniji put, za razrešenje svojih problema.

U Srbiji su najviše uzrasno-specifične stope samoubistava u 2007. zabeležene u uzrastu od 75 i više godina kod osoba oba pola, što je česta pojava i u drugim sredinama. Povećana stopa samoubistava među najstarijim stanovništvom u Srbiji povezana je sa čestom pojavom teških somatskih bolesti (npr. malignim bolestima), sa nerazvijenom socijalnom mrežom i podrškom, gubitkom aktivne uloge u zajednici, kao i neprepoznatom i nelečenom depresijom [37][38][39].

Rasne razlike

U Sjedinjenim Državama, samoubistava su značajno učestalija kod osoba bele rase. Među muškaracima, u 2007 registrovano je 13,5 slučaja na 100.000 stanovnika SAD bele rase, i 5,1 slučajeva na 100.000 stanovnika crne rase, 6,0 slučajeva na 100.000 stanovnika kod hispano muškaraca Međutim, stopa za Native American i Aljasku Native muškaraca je 14,3 slučajeva na 100.000 stanovnika [40]

U istraživanjima sprovedenim u više zemalja (sa 53 i 43 nacija), bez obzira na pol ili starost (nezavisno od nacionalnih razlika u bogatstvu, mereno po glavi stanovnika i bruto domaćeg proizvoda), kod ljudi sa svetlijom bojom kože registrovana je veća stopa samoubistava nego kod osoba sa tamnijom bojom kože [41]

Materijalni troškovi samoubistava i pokušaja samoubistva

[uredi | uredi kod]

Prema podacima studije iz 2001, sprovedene u Švedskoj, kao jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope i sveta, od posledica samoubistva umrlo je 13,3 osoba na 100.000 stanovnika, dok je 7.000 ljudi lečeno u bolnici nakon pokušaja samoubistva (ili oko 6 pokušaja na svako uspešno izvršeno samoubistvo). Međunarodnim istraživanjima procenjeno je da se između 8 i 25 pokušaja samoubistava dešava na svako uspešno izvršeno samoubistvo prema polu i starosti. Ova studija izračunala je da su troškovi društva u obliku direktnih i indirektnih troškova stvorenih samoubistavom i i pokušajem samoubistva iznosili oko 5,5 milijardi švedskih kruna (SEK) ili 0,2 odsto BDP Švedske u 2001, ili za samoubistvo 18,68 miliona SEK i pokušaj samoubistva 3,075 miliona SEK. Većina (84 odsto) troškova su indirektni troškovi kao posledica gubitka radnog doprinasa za društvo i direktnih medicinski troškovi koji su dominantni. Cena ljudskog života koja je velika i nemerljiva, nije uključena u obračun ukupnih troškova [42].

Prethodne studije o troškovima samoubistava i pokušaja samoubistva u zemljama poput Švedske (koje u proseku imaju isti broj samoubistava kao u severnoj Evropi) košta 1,5 odsto BDP-a neke zemlje. Svako samoubistvo košta oko 2,5 miliona dolara a svaki pokušaj samoubistva 7.100 dolara. Nije jasno kako su u SZO (2001) došli do ovih rezultata.[43]

Etiologija

[uredi | uredi kod]

I pored brojnih pokušaja, teško je prihvatiti pretpostavku o tzv. urođenim samoubicama, jer za njihovo postojanje nema naučnih dokaza. Zato moramo uzeti u obzir kao uzroke samoubistva, individualni način rešavanja dubokih konflikata u ličnosti. Pri tome se misli na one konflikte koji svoj energetski potencijal dobijaju iz sfere čovekovog nagonskog života (pre svega seksualnog nagona i težnje ka moći, ali i one sfere koja dodiruje vrlo osetljivo pitanje savesti i morala).

Dok se jedna vrsta osoba, sa zrelošću, uspeva da na najbolji način po sebe i druge, reši svoje duboke konflikte ili komplekse, druga vrsta pokušava da odloži njihovo rešavanje tako što ih potiskuje, rešava povremeno i delimično, često na izrazito oportunistički ili kompromisan način. Često višegodišnje nagomilavanje nerešenih konflikata (i to upravo onih koji su najintimniji), ukoliko oni ne stvore neku psihosomatsku bolest, koja onda uspeva da za izvesno vreme odvrati čovekovu pažnju i energiju sa psihičkih problema na telo, lagano povećava unutrašnju napetost u čoveku čije je nezadovoljstvo sobom i svojom okolinom u stalnom porastu. Zato bez velikih kompenzatornih mehanizama na nekoj drugoj strani ili bez retke sublimacione sposobnosti, ugrožna osoba nije u stanju da bez bilo kakvog abreagovanja suviše dugo podnosi napetost i nezadovoljstvo u sebi. Tako pored telesnog razboljevanja, neurotičnog reagovanja i agresije upravljene prema spolja (najčešće u vidu povremenih eksplozivnih pražnjenja), postoji još jedan i to vrlo opasan način „rešavanja“ pomenutog unutrašnjeg stanja u ugroženoj ossobi, a to je nesvesno okretanje protiv sebe. Ukoliko su takve ličnosti u dubokom konfliktu sa svojom okolinom ili sa sobom, [n 3]) postojala oštećenja još od rođenja, i to takva koja su u ličnosti ojačala prirodno postojeće mazohističke težnje i stvorila jedno pritajeno stanje više ili manje neprekidnog osećanja krivice, takva ličnost će postati, traumatizovane, tj. naginjaće, naravno, na potpuno nesvestan način, raznim vrstama samopovređivanja.

Suicidalna ličnost sa samoubilačkom idejom dugo živi pre nego što tu ideju realizuje, iako veliki broj samoubica to ne potvrđuje, zbog razloga koji dosad nisu objašnjeni. Emocionalni i saznajni deo samoubice postepeno srasta sa razlozima koji su za ostale ljude motivi za život, a za njega razlozi zbog kojih on prekraćuje svoj život. Načini doživljavanja samoubice bitno su izmenjeni. Ono što za najveći broj osoba predstavlja uspeh, samoubica doživljava kao poraz. Zato su pojedine samubice ovaj čin izvršavale neposredno pošto su dobile najveća priznanja [44].

Samoubistvo je svesni individualni čin i najčešće lična ljudska drama. U shvatanjima klasične psihijatrije dominira stav da je samoubistvo bolestan čin, kojem pribegavaju mentalno obolele osobe. (izuzimaju se, naravno, herojska samoubistva kao npr. srpskog heroja Stevana Sinđelića). Iako samoubistvu češće pribegavaju duševni bolesnici, ono nije retko ni među tzv. normalnim ljudima. U svakom samoubistvu sadržana je "značajna podsvesna hostilnost, kombinovana sa nedostatkom sposobnosti za ljubav prema drugima " .[45]

Jung samoubistvo smatra kao "smrt „Ega“ koji je izgubio kontakt s realnošću". Psihoanalitičari izuzetnu ulogu pridaju čovekovom nad „Ja“ i u činu samubistva nalaze simbolično "uništavajuće kažnjavanje „Super-Ega“" da bi se ponovo pronašao zaštitinički „Super-Ego“". „Super-Ego“ je "presretač agresivnih pulzija usmerenih ka napolje i uzročnik je njihove refleksije ka unutra"

U literaturi je opisan veliki broj mogućih uzrok samoubistva, ipak taj rizik je veći tamo gde u 87% do 98% slučajeva postoje jedan ili više uzroka navedenih u donjoj tabeli [46][47]:

Uzroci Bolesti-poremećaji
Individualni faktori Muški pol • Seksualna orijentacija • Prethodno suicidalno ponašanje • Stresni životni događaji • Psihički i emocionalni problemi
Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja Depresija • Shizofrenija • Poremećaj ličnosti • Anksioznost • Krize plača • Osećaj depersonalizacije • Napad panike • Socijalna izolacija • Emocionalna otupljenost • Adolescentska kriza
Bolesti zavisnosti Alkoholizam • Narkomanija • Lekomanija
Hronične bolesti Tumori • AIDS • Hronične ili neizlečive telesne bolesti, naročito ako su udružene sa nepodnošljivim bolovima i patnjom
PTSP izazvana psihička kriza Ratno stanje • prirodne katastrofe • Gubitak bliske osobe • Prekid emotivne veze • Gubitk posla • Neuspeh u obrazovanju • Porodični problemi
Porodični faktori Raspad porodice • Porodični konflikt ili siromašna komunikacija • Zlostavljanje deteta • Porodična istorija suicidalnog ponašanja
Socijalni faktori Loš socijalno-ekonomski položaj • Migrantska populacija • Napuštanje školovanja • Nezaposlenost • Socijalna izolacija • Nerazvijene ruralne i urbane lokalne (regionalne) zajednice • Zlostavljanja na poslu
Faktori okruženja Pristupačnost letalnih sredstava • Izloženost negativnim medijskim uticajima • Suicidalno ponašanje bliskih osoba

Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja

[uredi | uredi kod]

Prema procenama SZO više od 25% osoba širom sveta [48] tokom svog života pati od nekog duševnog poremećaja ili poremećaja ponašanja [n 4]. Najviše stope godišnje prevalencije u opštoj populaciji od 260–300 na 1000 stanovnika obuhvataju sve oblike poremećaja mentalnog zdravlja, uključujući i one nedijagnostikovane [49]. Česta je pojava dva ili više duševna poremećaja kod iste osobe što dodatno povećava teret ovih bolesti i uvećava rizik samoubistava [48].

Činioci koji su neposredno povezani sa prevalencijom, pojavom i tokom duševnih poremećaja i poremećaja ponašanja su siromaštvo, pol, uzrast, ratovi i katastrofe, teške somatske bolesi, kao i porodično i socijalno okruženje [48].

U Srbije od 1990. do 2012. u kontinuitetu traju krizne godine, sa brojnim akutnim i hroničnim stresorima, koji su, a i dalje nepovoljno utiču na mentalno zdravlje stanovništva Srbije. Intenzivan akutni i hronični stres, kao i godinama akumulirana trauma, kod dela stanovništva Srbije uzrokovali su značajne psihološke posledice, naročito kod vulnerabilnih osoba. U porastu je apsolutni broj osoba sa depresivnim, stresnim i psihosomatskim poremećajima, a neprestano raste broj zavisnika od alkohola i psihoaktivnih supstanci [50].

Depresija, posebno unipolarna [n 5], učestali je duševni poremećaj, koji bitno utiče na kvalitet života i porast samoubistava. Prema podacima SZO iz 2000. godine opterećenje unipolarnom depresijom je na četvrtom mestu [48] u okviru 20 izabranih poremećaja zdravlja. Zabrinjavaju predviđanja SZO da će do 2020. unipolarna depresija, posle ishemijske bolesti srca, postati drugi vodeći uzrok opterećenja u svetu, a prvi u zemljama u razvoju [48][51][52].

I u Srbiji se 2000. unipolarna depresija našla među vodećim poremećajima zdravlja jer zauzima četvrto mesto iza ishemijske bolesti srca, cerebrovaskularnih oboljenja i raka pluća u okviru 18 odabranih poremećaja zdravlja [53][54].

U ispitivanju mentalnog zdravlja dece i omladine u Srbiji uzrasta od 7 do 19 godina ustanovljeno je da uporedo sa uzrastom raste i učestalost neprijatnih stanja i osećanja, uključujući i stanje stresa i emocionalnih problema, koji su bili najizraženiji u dobnoj grupi od 15 do 19 godina.[55] [56][57].

Bolesti zavisnosti

[uredi | uredi kod]
Zavisnici ne moraju otvoreno pokazivati suicidalne namere, ali smatra se da kod njih često postoji nesvesna motivacija za okončanjem života.

Bolesti zavisnosti i samoubistvo su tesno povezani. Depresija ili neka druga vrsta životne krize, udružena sa alkoholizmom, ili zavisnošću od neke druge psihoaktivne supstance, predstavlja faktor rizika za samoubistvo. Takođe, osobe prepuštene hroničnoj zloupotrebi psihoaktivnih supstanci izložene su oštećenjima organizma i povećanom riziku da oboli od neke fizičke bolesti, i od nje umre mnogo ranije nego što bi se to desilo inače. Zato bolesti zavisnosti predstavljaju pasivno, produženo i hronično samoubistvo.

U istraživanjima o samoubilačkom ponašanju nedeljno je oko 20% onih koji su jednom ili više puta pokušali samoubistvo. Među narkomanima pokušaji samoubistva su deset puta češći nego među mentalno obolelim osobama koje nisu narkomani. Ovo se jednim delom može objasniti socijalnim obeležavanjem ili stigmatizacijom obolelih od bolesti zavisnosti, suicidalnih osoba, kao i preživelih članova porodice u kojoj se desio slučaj samoubistva, što predstavlja veliki problem i prepreku za ove osobe da nađu snage i krenu putem oporavka [58].

Stavovi narkomana prema smrti puni su kontroverzi i mistifikacija. Najčešći razlozi zbog kojih narkomani razmišljaju o smrti ili priželjkuju smrt jesu:

Narkomani traže da se svet promeni prema nekoj njihovoj, najčešće imaginarnoj viziji sveta budućnosti. Ako taj svet odbija da se radikalno menja, oni će polako iz njega otići, jer u svetu u kojem se neguje dovođenje stvari do savršenstva, a zanemaruju „ukrasne dobrote u ljudima“, oni ne nalaze smisao življenja [4].

Homoseksualnost i homofobija

[uredi | uredi kod]

Veće stopa neprihvatanja LGBT osoba od strane porodice je značajno povezana sa njihovim slabijim mentalnim zdravljem. Na osnovu pokazatelja iz brojnih studija, mlade LBGT osobe, zbog odbijanja i nerazumevanja porodice tokom adolescencije su; 8,4 puta sklonije da pokušaju samoubistvo, 5,9 puta sklonije ka težem obliku depresije, 3,4 puta sklonije da koriste nedozvoljene supstance ili drogu, i 3,4 puta sklonije nezaštićenim seksualnim odnosima i bežanje od kuće, u poređenju sa vršnjacima iz porodica koje imaju visok stepen prihvatanja, ili nizak nivo porodičnog odbijanja prema LGBT srodnicima [59]. Ove studije pokazuju jasnu i direktnu vezu između određenog roditeljskog i negovateljskog odbijajućeg ponašanja i negativnih zdravstvenih (mentalnih) problema (poremećaja) koji se javljaju kod mladih ali i odraslih lezbejki, gej mladića i biseksualaca i mogu biti od uticaja na donošenje odluke o samoubistvu [59].

Učestalost samoubilačkog ponašanja i psihijatrijskih poremećaja
u odnosu na seksualnu orijentaciju[60]

Poremećaj LGB
(n=28)		 Heteroseksualci
(n=979)
Izražena depresija
71,4
38,2
Generalizovani anksiozni poremećaj
28,6
14,5
Poremećaj ponašanja
32,1
11,0
Nikotinska zavisnost
64,3
26,7
Zloupotreba supstanci i/ili zavisnost
60,7
44,3
Višestruki mentalni poremećaji (>2)
78,6
38,2
Samoubilačke ideje
67,2
28,0
Pokušaj samoubistva
32,1
7,1

Porodični faktori

[uredi | uredi kod]

Raspad porodice - razvod ili separacija može stvoriti kod članova porodice osećanje izolovanost i ranjivosti i povećati rizik od depresije i suicidalnog ponašanja,

Porodični konflikt ili siromašna komunikacija - npr bračni nesloga, porodični konfikt, nasilje u porodici, ekstremno visoka ili niska porodična očekivanja i kontrola, mentalne bolesti roditelja kao što su depresija ili bolesti zavisnosti;.

Zlostavljanje deteta može biti od uticaja na suicidalno ponašanja kada postoje učestala zlostavljanja deteta, kao što su zanemarivanje, seksualno zlostavljanje, fizičko zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje, prisustvo nasilju u porodici

Rizik od suicidalnog ponašanja je veći u porodicama u kojima je neko od članova porodice ispoljio suicidalno ponašanje.

Znaci simptomi i dijagnostika samoubistava

[uredi | uredi kod]
Znaci i simptomi Karakteristike
Znaci upozorenja
  • Ekstremna samo-mržnja - Ne zaslužujem da živim.
  • Personalizovano beznađe - Ništa bitno mi se ne dešava, zato treba da se ubijem.
  • Udaljavanje od prijatelja i porodice - Šta nije u redu sa tobom? Pogledaj na sve te nevolje koje izazivaš kod ljudi koji te vole.
  • Izolacija - Kada sam sam mnogo mi je bolje.
Oblici ponašanja
  • Pokušaj/pokušaji samoubistva
  • Poremećeni obrasci spavanja
  • Povećana anksioznost i uznemirenost
  • Izlivi besa ili niska tolerancija na frustracije
  • Riskantno ponašanjež
  • Povećana upotreba lekova, alkohola ili droge
  • Nagla promena raspoloženja
  • Svaki razgovor nagoveštava suicidalne ideje ili namere, planiranja ili preduzima aktivnosti za nabavku sredstva za izvršenje samoubistva

Stanje svesti samoubilačkih osoba

[uredi | uredi kod]
Osobine Karakteristike stanje svesti samoubilačkih osoba
Impulsivnost
  • Samoubistvo je najčešće impulsivan akt.
  • Kao i drugi impulsi, impuls za izvršenje samoubistva je prolazan, i traje nekoliko minuta ili sati. *Obično samoubistvo inicira višednevni niz negativnih događaja.
  • Ako se ova kriza dogodi uz neku osobu koja je spremna da sasluša samoubicu i koja je stručno obučena da pomogne samoubistvo se može sprtečiti. Traženje stručne pomoći u trenutku beznađa, maože pomoći će da se ova želja samoubice smanji.
Ambivalencija
  • Kod većine ljudi sklonih samoubistvu pomešana su osećanja o izvršavanju samoubistva.
  • Želja za životom i želja da se umre „vode rat u glavi samoubice“, kao kretanje klatna na satu.
  • Kod suicidalne osobe prisutna je neodložna potreba da se pobegne od životne patnje i skrivena želja da se živi.
  • Mnoge samoubice ne žele da umru - one su samo nesrećne i žele da trenutni bol i njihove patnja nestane.
  • Ako im se pravovremeno pruži podrška i u njima poveća želja za životom, rizik se smanjuje.
Rigidnost
  • Kada su osobe u samoubiulačkom raspoloženju njihovo razmišljanje, osećanja i akcije su suženi, stalno razmišljaju o samoubistvo i ne mogu da sagledaju i smisle druge načine rešavanja životnih problema.
  • Samoubice razmišljaju drastično, neelatično ili rigidno.

Bez obzira na to o kakvom problemu je reč, osećanja i mišljenja samoubice uglavnom su svuda u svetu slični. U osnovi samoubilačkog ponašanja najčešće je osećanje samomržnje. Osoba oseća samomržnju kada sama procenjuje sebe kao zlo ljudsko biće koje zaslužuje da bude uništeno. Samomržnja može da se manifestuje u šest pojavnih oblika:

Osećanja i oblici ponašanja samoubilačkih osoba

[uredi | uredi kod]
Manifestna osećanja i oblici ponašanja koja se lako mogu prepoznati kod samoubica
Poremećaji Manifestacije
Promene ličnosti
  • Tužni su • povučeni • osetljivi • nervozni • umorni • neodlučni • bezvoljni • ponekad uznemireni i hiperaktivni
  • Plaše se gubitka kontrole, da će „poludeti“, da će povrediti sebe ili druge
  • Opterećene su osećanjem krivice, stida, samomržnje
  • Nemaju nade za budućnost - „nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati“
  • Gubitak koncentracije za posao, školu, redovne obaveze,
Promene ponašanja
  • Nezainteresovanost za sopstveni izgled i okolinu
  • Gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, i druge aktivnosti u kojima su ranije uživali
  • Mnogo brinu - o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj)
  • Učestvuju u krivičnoj istrazi, odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora
  • Ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, upravljaju vozilom pod dejstvom alkohola, droge, sedativa...)
  • Imaju suicidne impulse, ideje, izjave, planove, češće pokušaje samoubistva
  • Sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari, pišu testamente
  • Promene u spavanju - preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutro, imaju noćne more
  • Promene u navikama ishrane - nemaju apetita gube na težini, ili previše jedu i goje se
Sklonost zloupotrebama
  • Zloupotrebljavaju droge, lekove ili alkohol
  • Pribegavaju upražnjavanju opasnih zanimanja ili ulaze u opasna situacije na bi li „iazazvale“ smrt
Posttraumatski stresni poremećaj
  • Nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid ...) ili nešto drugo što im je važno (posao, novac, status, samopouzdanje, samopoštovanje, veru ...)
  • Bile su ili jesu žrtve zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog) u porodici, školi, ratnim sukobima
  • Bili su ili jesu žrtve mobinga (psihičkog, fizičkog ili seksualnog) na poslu
  • Bile su učesnici ili učestvuju u ratnim sukobima

Napomena: Svaka od ovih karakteristika, posmatrana izolovano, ne mora ništa da znači, ali kombinacija nekoliko njih skoncentrisana kod jedne osobe često upućuje na to da postoji rizik da će ta osoba izvršiti samoubistvo.

Oproštajna pisma samoubica

[uredi | uredi kod]
Oproštajna pismo, u kome nepoznati samoubica objašnjava razlog samoubistva:
 „Danas sam obećao $ 200.000 mojoj bivšoj ženi. Ja nemam taj iznos, pa sam odlučio da skočim pod metro. Kada neko čita ovo je ću već biti mrtav. Zbogom sine, majko i oče zbogom. Izvinite. 01.02.2012 10:30 A. M.“ ".

Prema istraživanja u Mađarskoj postoje dve vrste poruka koje ostavljaju osobe koje nameravaju da izvrše samoubistvo:[61]

Prva vrsta, pozitivnih, oproštajnih poruka

Ove poruke su upućene poznanicima , i u sadržaju poruka se nalazi sadržaj u kojem govore o nepodnošljivom psihološkom bolu, osećanju beznadežnosti , iscrpljenosti. Ove poruke su, uglavnom, pozitivne, pune emocija upućenih ženi i deci, kojima izražavaju ljubav. Ređe su ove poruke negativne u njima samoubica najčešće optužuju sebe, manje druge osobe. Najčešće objašnjavaju razloge zbog kojih su „morali“ da izvrše samoubistvo:

Zbog ovoga što ću uraditi, nemojte nikog da krivite, niko nije odgovoran. Slušajte majku i oprostite mi.

Oproštajne poruke najčešće su u vidu pisma: „Neka bude što biti ne može ... Do viđenja druže, do viđenja“, ili dnevnika koji su vodili nekoliko dana pre izvršenog samoubistva, ali ima i oproštajnih poruka poslatih mobilnim teelefonom, u obliku SMS poruka:

Ne mogu više ! Izvinite ... Zbogom !“ " Ti si bila nešto najbolje u životu i želim ti sve najbolje , uvek ću te voleti ! ! ! Odoh ja ...

Postoje i kao verbalne izjave koje je samoubica uputio kolegi sa posla, 20 minuta pre nego što je izvršio samoubistvo: „Nema veze , svi ćemo i mi pod zemlju“. U porukama samoubice često daju uputstva prijateljima i rođacima da izmire njihove dugove, ili ostavljaju broj kućnog telefona da obaveste porodicu o tome šta su učinile.

Druga vrsta, negativnih, oproštajnih poruka

Ovu grupu poruka ostavljaju narcistički ozlojeđene osobe koje šalju negativne poruke poznanicima i članovima porodice, optužujući ih posredno za samoubistvo. Oproštajne poruke mogu biti upućene i državnim institucijama (crkvi, vojsci, školi, rukovodstvu firme), prema kojima ispoljavaju verbalnu agresiju.

Diferencijalna dijagnoza

[uredi | uredi kod]

Samoubilačko ponašanje često je jedna od manifestacija osnovnog mentalnog poremećaja. Kada je pacijent sklon samoozleđivanju, važno je pravovremena dijagnostikovati postokjanje mentalnog poremećaj i pravovremeno preduzeti lečenje. Psihijatrijski poremećaji prisutni u istorija bolesti i mentalni status pacijenata su ključni dijagnostički „alat“ za pravovreno postavljanje dijagnoze.

Stopa samoubistava i pokušaja samobustava (npr u shizofreniji) najveća je u vreme ili neposredno nakon početka lečenja, odnosno posle prvog bolničkog lečenja [62], što govori o izuzetnom značaju pravilne dijagnoze i diferencijalne dijagnoze

Diferencijalno dijagnostički treba imati u visu da su neki od mentalnih poremećaja često udružena sa samoubilačkim ponašanjem, ali destruktivna misli i autoagresivno ponašanje, takođe se može javiti i u drugim bolestima, kao što su [63];

Prevencija

[uredi | uredi kod]

Prevencija samoubistava zasniva se na primeni, primerne, sekundarne i tercijarne prevencije:

Primarna prevencija

U ovu grupu prevencije spadaju aktivnosti koje imaju za cilj da spreče neke pojave. One u odnosu na samoubistvo znače preduzimanje aktivnosti koje će pre svega smanjiti pojavu samoubistva. To su aktivnosti koje se odvijaju na širem društvenom planu i preko kojih se menja način razmišljanja i rešavanja problema tj. njihovom primenom se odgajaju ljudi sa pozitivnim načinom razmišljanja i rešavanja problema, a u društvu stvaraju takvi uslovi življenja, kako bi izostali razlozi za nesigurnost i gubitak samopoštovanja.

Sekundarna prevencija obuhva

U sekundarnu prevenciju spadaju sve aktivnosti koje su usmerene na ranu i pravovremenu dijagnostiku, odnosno rano otkrivanje problema i rano preduzimanje aktivnosti kako bi se životni problem rešio. U odnosu na samoubistvo, to uključuje brojne aktivnosti dobro edukovanih stručnjaka, dobro informisano društvo i porodice, kako bi se rano prepoznale samobulačke osobe i pravovremeno preduzele aktivnosti koje imaju za cilj sprečavanje samoubistva, odnosno menjanje način funkcionisanja, od negativnog ka pozitivnom u odnosu na stil života.

Tercijarna prevencija

Ova vrsta prevencije obuhva aktivnosti koje imaju za cilj poboljšanje kvaliteta tretmana i smanjenje invaliditeta, odnosno bilo kakvih drugih posledica po kasnije funkcionisanje neke osobe.

Zablude o samoubistvu

[uredi | uredi kod]
Osobe koje pokušaju, ili počine samoubistvo prethodno jasno pričaju o tome, ili iskazuju želju da budu mrtve i pričaju o smrti.
Suicidalne osobe obično daju jasne znakove o svojim namjerama, ali nažalost ostaju neprepoznati.
Iako su suicidalne osobe duboko nesretne i trpe neizdrživu patnju, nisu nužno i psihički bolesne.
Samoubistvo je zastupljeno proporcionalno, unutar svih razina i skupina zajednice.
Većina suicidalnih osoba je neodlučna hoće li nastaviti živjeti ili ne (što prevenciju čini mogućom) i zapravo potajno žele da ih se "spasi".
Potpuno suprotno. Razgovor o samoubistvu znači brigu za probleme određenog pojedinca, pokušaj pružanja pomoći i uklanjanje suicidalnih misli.
Četiri od pet osoba pokušalo je samoubistvo bar jednom prije toga. Neuspjeli pokušaj samoubistva treba uzeti vrlo ozbiljno i takvoj osobi treba pružiti pomoć, jer takve osobe najčešće pokušavaju dok ne uspiju.
To je poziv za pomoć koju treba pružiti mladoj osobi (osobito tinejdžeru).
Za većinu mladih ljudi koji su pokušali ili izvršili samoubistvo utvrđeno je kako su duže vrijeme razmišljali o tome i u svojim razgovorima spominjali moguće načine samoubistva.

Samoubistvo u krivičnom/kaznenom pravu

[uredi | uredi kod]

Iako se u prošlosti, i danas u nekim državama, suicid - uglavnom iz vjerskih razloga - tretirao kao krivično djelo, većina današnjih zakonodavstava za počinitelja samoubistva ne predviđa nikakve sankcije.

S druge strane, pomaganje drugoj osobi da sebi oduzme život se tretira kao krivično djelo, bilo kao poseban oblik zvan pomaganje u samoubistvu, bilo kao poseban, odnosno lakši oblik ubistva.

Povezano

[uredi | uredi kod]

Napomene

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Zbog pojmovne istorodnosti u tekstu se ravnopravno koriste termini samoubistvo i suicid.
  2. ↑ Na osnovu podataka Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje Sjedinjenih Država.
  3. ↑ U suštini stvari, gotovo sve vrste konflikata, na svome dnu, konflikti su sa samim sobom
  4. ↑ Prema MKB 10: F00–F99
  5. ↑ Prema MKB 10: F32

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Stack S, Wasserman I. Race and method of suicide: culture and opportunity. Arch Suicide Res 2005;9:57-68. PMID 16040580 doi:10.1080/13811110590512949
  2. ↑ 2,0 2,1 Jugović, A. Socijalno-demografska i etiološka obeležja suicida u savremenom društvu. Specijalna edukacija i rehabilitacija (Beograd), Vol. 10, br. 3. 529-546, 2011. Pregledni naučni rad Arhivirano 2014-02-01 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  3. ↑ Shneidman, E. (1996). The Suicidal Mind. New York: Oxford Univesity Press
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Jovan Bukelić, Autoagresivnost, MD Medicinska revija God I Broj 2 septembar 2009. Aktuelne teme, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  5. ↑ Nemačka manekenka se ubila zbog "hejtera" na Internetu Vest preuzeta sa: Blic on line (11/4/2012), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  6. ↑ Fedden, Henry Romilly: Suicide London, Peter Davies, 1938.
  7. ↑ Platon: Odbrana Sokratova. Kriton. Fedon", BIGZ, 1976)
  8. ↑ Singh, BS: Samoubojstvo: javne zdravstvene krize našeg vremena,1998.
  9. ↑ Holt, Gerry. "When suicide was illegal". BBC News. 3 August 2011. Accessed 11 August 2011.
  10. ↑ „Guardian & Observer style guide”. Guardian website. The Guardian. Pristupljeno 29 November 2011. 
  11. ↑ Peden M, McGee K, Sharma G. The injury chart book: a graphical overview of the global burden of injuries. Geneva, World Health Organization, 2002.
  12. ↑ World Health Organization (WHO). Mental health in the WHO European Region. Geneva, World Health Organization (accessed 1 December 2003) Arhivirano 2004-11-30 na Wayback Machine-u.
  13. ↑ Beautrais AL. Risk factors for suicide and attempted suicide among young people. A report prepared for the National Health and Medical Research Council 1998. Canberra: National Health and Medical Research Council, 2000.
  14. ↑ National Task Force on Suicide in Canada. Suicide in Canada. Update of the report of the Task Force on Suicide in Canada. Ottawa, Health Canada, 1994.
  15. ↑ 15,0 15,1 (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Greece, 1960-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  16. ↑ 16,0 16,1 (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Lithuania, 1981-2009, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  17. ↑ Jenkins R, Kovess V. Evaluation of suicide prevention: A European approach. international review of psychiatry, 2002, 14(1):34-41.
  18. ↑ (en) WHO; Country reports and charts available (Last update: 2011)., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  19. ↑ (en)WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Russian Federation, 1980-2006., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  20. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Belarus, 1981-2007, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  21. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Kazakhstan, 1981-2008, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  22. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Hungary, 1955-2009, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  23. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Japan, 1950-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  24. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Latvia, 1980-2009, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  25. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Slovenia, 1985-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  26. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Ukraine, 1981-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  27. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Serbia, 1998-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  28. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, USA, 1950-2005, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  29. ↑ (en) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Brazil, 1980-2008, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  30. ↑ (en) Suicide rates (per 100,000), by gender, Egypt, 1974-2009., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  31. ↑ National Institute of Mental Health. Suicide in the U.S.: Statistics and Prevention. Accessed May 2, 2011. Available at [1][mrtav link], Pristupljeno 24. 4. 2013.
  32. ↑ National Center for Health Statistics (NCHS). FastStats: self-inflicted Injury/suicide. Available at [2] Accessed May 2, 2011.
  33. ↑ Comer RJ. Suicide. In: Abnormal Psychology. 6th ed. New York, NY: Worth Publishers; 2007:278-307.
  34. ↑ National Institute of Mental Health. Leading Causes of Death Ages 1 – 85+ in the U.S. National Institute of Mental Health. Available at [3][mrtav link] Accessed June 22, 2011.
  35. ↑ WHO (2011). Suicide prevention., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  36. ↑ Suicides Rose By 80% In US Army, 2004-2008, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  37. ↑ 37,0 37,1 37,2 Nezarazne bolesti – najveći javnozdravstveni problem, Samoubistva. U: ZDRAVLJE STANOVNIKA SRBIJE – analitička studija 1997–2007. INSTITUT ZA JAVNO ZDRAVLJE SRBIJE„Dr Milan Jovanović Batut”, Beograd (2008) str. 100-103 [4] Arhivirano 2012-05-13 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  38. ↑ WHO. The World Report on Violence and Health. Self-directed vilence. Geneva; WHO, 2002: 185-212.
  39. ↑ Atanasković-Marković Z, Bjegović V, Janković S, Kocev N, Laaser U, Marinković J, et al. The Burden of Disease and Injury in Serbia. Belgrade: Ministry of Health of the Republic of Serbia; 2003
  40. ↑ National Institute of Mental Health. Suicide in the U.S.: Statistics and Prevention. Accessed May 2, 2011.
  41. ↑ (en) Voracek M. Suicide rate and skin color. Percept Mot Skills. Jun 2006;102(3):836-8. Medline.
  42. ↑ Suicid och samhällsekonomiska kostnader, 2004 Räddningsverket, Karlstad Nationellt centrum för erfarenhetsåterföring från olyckor, Karlskoga NCO/Räddningsverket Arhivirano 2011-10-25 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  43. ↑ WHO (2001) The world health report 2001
  44. ↑ Striković, J., Samoubistvo i apsurd, NIO Univerzitetska riječ, Nikšić, 1988. pp. 11.
  45. ↑ Striković J. : Samoubistvo i apsurd, Univerzitetska reč, Nikšić, četvrto dopunjeno izdanje, 1990
  46. ↑ Teasdale TW, Engberg AW (October 2001). „Suicide after traumatic brain injury: a population study”. J. Neurol. Neurosurg. Psychiatr. 71 (4): 436-40. DOI:10.1136/jnnp.71.4.436. ISSN 0022-3050. PMC 1763534. PMID 11561024. 
  47. ↑ Simpson G, Tate R (December 2007). „Suicidality in people surviving a traumatic brain injury: prevalence, risk factors and implications for clinical management”. Brain Inj 21 (13-14): 1335-51. DOI:10.1080/02699050701785542. PMID 18066936. 
  48. ↑ 48,0 48,1 48,2 48,3 48,4 WHO. The World Health Report 2001. Mental Health: New Understanding, New Hope. Geneva: WHO, 2001.
  49. ↑ Tyrer P, Tyrer F. Public Mental Health. In: Detels R, McEwen J, Beaglehole R, Tanaka H (edc): Oxford Textbook of Public Health, 4th ed., Vol.3. New York: Oxford University Press 2002;pp. 1309-28.
  50. ↑ Lečić-Toševski D, Ćurčić V, Grbeša G, i sar. Zaštita mentalnog zdravlja u Srbiji – izazovi i rešenja. Psihijat dan 2005;37(1):9-15.
  51. ↑ Janković S. Učestalost i rasprostranjenost depresije u svetu i Srbji. Acta Clinica 2005;5(3):34-41.
  52. ↑ Janković S. Depresija. U: Atanasković-Marković Z, Bjegović V, Janković S. i sar. Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji. Beograd: Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, 2003:109-113.
  53. ↑ Horwath E, Cohen RS, Weissman MM. Epidemiology of Depressive and Anxiety Disorders. In: Tsuang MT, Tohen M (eds). Textbook in psychiatric epidemiology. 2en edition. New York: Wiley-Liss, 2002:389-426.
  54. ↑ Üstün TB, Ayuso-Mateos JL, Chatterji S, Mathers C, Murray CJL. Global burden of depressive disoders in the year 2000. Brit J Psychiat 2004; 184: 386–92.
  55. ↑ Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Istraživanje zdravlja stanovnika Republike Srbije, 2006. godina. Osnovni rezultati. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije; Beograd, 2007.
  56. ↑ Institut za zaštitu zdravlja Srbije. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Rezultati istraživanja I deo – Karakteristike porodice i domaćinstva u Republici Srbiji. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite odraslog stanovništva u Republici Srbiji. Glasnik Instituta za zaštitu zdravlja Srbije 2002;76(1-2):91-129.
  57. ↑ Institut za zaštitu zdravlja Srbije. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Rezultati istraživanja II deo – Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite dece i omladine u Republici Srbiji. Glasnik Instituta za zaštitu zdravlja Srbije 2002;76(3-4):201.
  58. ↑ . Bukelić J. : Droga u školskoj klupi, Velarta, Beograd,1997.
  59. ↑ 59,0 59,1 (en) Caitlin Ryan, David Huebner, Rafael M. Diaz, Jorge Sanchez, Family Rejection as a Predictor of Negative Health Outcomes in White and Latino Lesbian, Gay, and Bisexual Young Adults PEDIATRICS Vol. 123 No. 1 January 2009, pp. 346-352 (doi:10.1542/peds.2007-3524), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  60. ↑ (en) Rates of Suicidal Behavior and Psychiatric Disorders by Sexual Orientation, Archives of General Psychiatry Vol. 56 No. 10, October 1999, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  61. ↑ Pusztai A, Bugán A. Analysis of suicide notes form persons committing completed suicides. Psychiatr Hung 2005; 20(4): 271–80. (Hungarian)
  62. ↑ 62,0 62,1 Palmer BA, Pankratz VS, Bostwick JM (March 2005). „The lifetime risk of suicide in schizophrenia: a reexamination”. Archives of General Psychiatry 62 (3): 247-53. DOI:10.1001/archpsyc.62.3.247. PMID 15753237. 
  63. ↑ (en) Stephen Soreff, Suicide Differential Diagnoses In: SuicideWebMD, Pristupljeno 2013-04-24
  64. ↑ Radomsky ED, Haas GL, Mann JJ, Sweeney JA (1999-09-01). „Suicidal behavior in patients with schizophrenia and other psychotic disorders”. American Journal of Psychiatry 156 (10): 1590-5. PMID 10518171. Pristupljeno 2008-07-04. 
  65. ↑ Caldwell CB, Gottesman II (1990). „Schizophrenics kill themselves too: a review of risk factors for suicide”. Schizophr Bull 16 (4): 571-89. PMID 2077636. 
  66. ↑ Dalby JT, Williams RJ (1989). Depression in schizophrenics. New York: Plenum Press. ISBN 0-306-43240-4. 

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Suicid na Wikimedijinoj ostavi

Kategorije